Куантумрун

КРЕДИТ ЗА СЛИКУ: Куантумрун

Инфраструктура 3.0, обнова мегаградова сутрашњице: Будућност градова П6

Давид Тал, издавач, футурист
@ДавидТалВритес
ЛинкедИн

Уто, 09 - 15:2020

200,000 људи дневно мигрира у градове широм света. Скоро КСНУМКС одсто света ће живети у градовима до 2050. године, близу 90 процената у Северној Америци и Европи.

Проблем?

Наши градови нису били дизајнирани да прихвате брзи прилив људи који се сада насељавају унутар њихових позивних бројева. Кључна инфраструктура од које зависи велики део наших градова да би подржала своју растућу популацију је углавном изграђена пре 50 до 100 година. Штавише, наши градови су изграђени за потпуно другачију климу и нису добро прилагођени за екстремне климатске догађаје који се дешавају данас, а то ће се наставити дешавати у наредним деценијама како се климатске промене интензивирају.

Све у свему, да би наши градови – наши домови – опстали и прерасли у наредних четврт века, потребно их је обновити јачим и одрживијим. Током овог завршног поглавља наше серије Будућност градова, истражићемо методе и трендове који доводе до поновног рађања наших градова.

Инфраструктура се распада свуда око нас

У Њујорку (бројке из 2015.) постоји више од 200 школа изграђених пре 1920-их и преко 1,000 миља водовода и 160 мостова који су стари више од 100 година. Од тих мостова, студија из 2012. године показала је да је 47 било структурно мањкаво и критично за ломове. Главни сигнални систем подземне железнице у Њујорку премашује свој 50-годишњи век трајања. Ако сва ова трулеж постоји у једном од најбогатијих градова на свету, шта можете претпоставити о стању поправке у вашем граду?

Уопштено говорећи, инфраструктура која се налази у већини градова данас изграђена је за 20. век; сада изазов лежи у томе како ћемо реновирати или заменити ову инфраструктуру за 21. век. Ово неће бити лак подвиг. Листа поправки потребних за постизање овог циља је дуга. За перспективу, 75 одсто инфраструктуре која ће бити успостављена до 2050. данас не постоји.

И не само у развијеном свету недостаје инфраструктура; може се тврдити да је та потреба још већа у свету у развоју. Путеви, аутопутеви, брза железница, телекомуникације, водоводни и канализациони системи, неки региони у Африци и Азији требају радове.

Према извештај Према Навигант Ресеарцх-у, у 2013. години, светски фонд зграда износио је 138.2 милијарде м2, од чега је 73% било у стамбеним зградама. Овај број ће порасти на 171.3 милијарде м2 у наредних 10 година, повећавајући се по сложеној годишњој стопи раста од нешто више од два процента—већи део овог раста ће се десити у Кини где се годишње додаје 2 милијарде м2 стамбених и пословних зграда.

Све у свему, 65 одсто глобалног раста грађевинарства у наредној деценији ће се десити на тржиштима у развоју, уз најмање 1 билион долара годишњих инвестиција потребних да се премости јаз у односу на развијени свет.

Нови алати за обнову и замену инфраструктуре

Баш као и зграде, наша будућа инфраструктура ће имати велике користи од грађевинских иновација које су први пут описане у треће поглавље ове серије. Ове иновације укључују употребу:

Напредне монтажне грађевинске компоненте које омогућавају грађевинским радницима да граде структуре сличне коришћењу Лего делова.
Роботски грађевински радници који повећавају (иу неким случајевима замењују) рад грађевинских радника, побољшавајући безбедност на радном месту, брзину изградње, тачност и општи квалитет.
3Д штампачи у грађевинарству који ће применити процес адитивне производње за изградњу домова и зграда у природној величини тако што ће изливати цемент слој по слој на фино контролисан начин.
Алеаторна архитектура— техника градње далеко будућности — која омогућава архитектама да се усредсреде на дизајн и облик коначног грађевинског производа, а затим да роботи улију структуру у постојање користећи специјално дизајниране грађевинске супстанце.

Што се тиче материјала, иновације ће укључити напредак у грађевинском бетону и пластици који имају јединствена својства. У такве иновације спада и нови бетон за путеве тј невероватно пропусна, омогућавајући води да пролази кроз њега како би се избегле екстремне поплаве или услови на клизавом путу. Други пример је конкретан који може излечи се од пукотина изазваних околином или земљотресима.

Како ћемо финансирати сву ову нову инфраструктуру?

Јасно је да треба да поправимо и заменимо нашу инфраструктуру. Срећни смо да ћемо у наредне две деценије видети увођење разних нових грађевинских алата и материјала. Али како ће владе платити сву ову нову инфраструктуру? А имајући у виду тренутну, поларизовану политичку климу, како ће владе да донесу огромне буџете потребне да би се умањила наша инфраструктура?

Уопштено говорећи, проналажење новца није проблем. Владе могу штампати новац по вољи ако сматрају да ће то користити довољном броју бирача. Из тог разлога су једнократни инфраструктурни пројекти постали шаргарепа политичара који виси пред бирачима пре већине изборних кампања. Актуелни и изазивачи се често такмиче око тога ко ће финансирати најновије мостове, аутопутеве, школе и системе метроа, често игноришући помињање једноставних поправки постојеће инфраструктуре. (По правилу, стварање нове инфраструктуре привлачи више гласова него поправљање постојеће инфраструктуре или невидљиве инфраструктуре, попут канализације и водовода.)

Овај статус кво је разлог зашто је једини начин да се свеобухватно побољша наш национални инфраструктурни дефицит повећање нивоа свести јавности о том питању и нагона јавности (беса и виле) да нешто предузме по том питању. Али док се то не догоди, овај процес обнове ће у најбољем случају остати парцијалан до касних 2020-их — тада ће се појавити бројни спољни трендови, који ће у великој мери подстицати потражњу за изградњом инфраструктуре.

Прво, владе широм развијеног света ће почети да доживљавају рекордне стопе незапослености, углавном због раста аутоматизације. Како је објашњено у нашој Будућност рада серије, напредна вештачка интелигенција и роботика ће све више заменити људски рад у широком спектру дисциплина и индустрија.

Друго, све озбиљнији климатски обрасци и догађаји ће се десити због климатских промена, као што је наведено у нашем Будућност климатских промена серије. И као што ћемо даље расправљати у наставку, екстремне временске прилике ће узроковати да наша постојећа инфраструктура пропадне много бржим темпом него што је већина општина спремна.

Да би се суочиле са овим двоструким изазовима, очајне владе ће се коначно окренути испробаној и истинитој стратегији израде – развоју инфраструктуре – са огромним врећама новца. У зависности од земље, овај новац може доћи једноставно путем новог опорезивања, нових државних обвезница, нових финансијских аранжмана (описаних касније) и све више из јавно-приватног партнерства. Без обзира на цену, владе ће то платити - како да ублаже јавне немире због широко распрострањене незапослености, тако и да изграде инфраструктуру отпорну на климу за следећу генерацију.

У ствари, до 2030-их, како се доба аутоматизације рада убрзава, велики инфраструктурни пројекти могу представљати једну од последњих великих иницијатива које финансира влада и које могу створити стотине хиљада неизвозних послова у кратком временском периоду.

Заштита наших градова од климе

До 2040-их, екстремни климатски обрасци и догађаји ће оптеретити нашу градску инфраструктуру до крајњих граница. Региони који пате од екстремних врућина могли би да виде велике колотраге на својим путевима, повећану гужву у саобраћају због распрострањеног квара гума, опасно искривљење железничких шина и преоптерећење електроенергетских система услед експлодирања клима уређаја.

Региони са умереним падавинама могли би да доживе повећање олује и активности торнада. Обилне кише ће узроковати преоптерећене канализационе мреже, што ће довести до милијарде штете од поплава. Током зиме, ова подручја су могла да виде изненадне и значајне снежне падавине мерене у стопама до метрима.

А за оне насељене центре који се налазе дуж обале или нижих области, попут области залива Цхесапеаке у САД или већине јужног Бангладеша или градова попут Шангаја и Бангкока, ова места би могла да доживе екстремне олује. А ако ниво мора порасте брже него што се очекивало, то би такође могло изазвати масовне миграције климатских избеглица из ових погођених подручја у унутрашњост.

Све ове сценарије судњег дана на страну, поштено је напоменути да су наши градови и инфраструктура делимично криви за све ово.

Будућност је зелена инфраструктура

47 процената глобалних емисија гасова стаклене баште долази из наших зграда и инфраструктуре; они такође троше 49 одсто светске енергије. Велики део ових емисија и потрошње енергије је отпад који се у потпуности може избећи, а који постоји због недостатка финансијских средстава за одржавање великих зграда и инфраструктуре. Они такође постоје због структуралних неефикасности из застарелих грађевинских стандарда који су преовладавали 1920-50-их година, када је изграђена већина наших постојећих зграда и инфраструктуре.

Међутим, ово садашње стање представља прилику. А извештај Национална лабораторија за обновљиву енергију америчке владе израчунала је да би, ако би се национална залиха зграда реконструисала коришћењем најновијих енергетски ефикасних технологија и грађевинских прописа, то могло смањити потрошњу енергије у зградама за 60 процената. Штавише, ако соларни панели и соларни прозори када су додате овим зградама како би могле произвести своју већину или сву властиту енергију, то смањење енергије могло би се повећати на 88 посто. У међувремену, студија Програма Уједињених нација за животну средину показала је да би сличне иницијативе, ако се спроведу широм света, могле да смање стопе емисија и да постигну уштеду енергије од преко 30 одсто.

Наравно, ништа од овога не би било јефтино. Спровођење инфраструктурних побољшања потребних за постизање ових циљева смањења енергије коштало би отприлике 4 билиона долара током 40 година само у САД (100 милијарди долара годишње). Али са друге стране, дугорочна уштеда енергије од ових инвестиција износила би 6.5 билиона долара (165 милијарди долара годишње). Под претпоставком да се инвестиције финансирају кроз будуће уштеде енергије, ова обнова инфраструктуре представља импресиван повраћај улагања.

У ствари, овакво финансирање, тзв Уговори о заједничкој штедњи, где се опрема инсталира, а затим плаћа од стране крајњег корисника кроз уштеду енергије коју производи поменута опрема, је оно што покреће соларни бум стамбених објеката у већем делу Северне Америке и Европе. Компаније као што су Амересцо, СунПовер Цорп. и СоларЦити који је повезан са Елоном Маском користиле су ове финансијске уговоре да помогну хиљадама власника приватних кућа да изађу из мреже и смање своје рачуне за струју. Исто тако, Зелене хипотеке је сличан алат за финансирање који омогућава банкама и другим кредитним компанијама да понуде ниже каматне стопе за предузећа и власнике кућа који инсталирају соларне панеле.

Трилиони да би зарадили још трилиона

Широм света, очекује се да ће наш глобални недостатак инфраструктуре достићи 15-20 билиона долара до 2030. Али као што је раније поменуто, овај недостатак представља огромну прилику јер затварање овог јаза могло би да створи до 100 милиона нових радних места и генеришу 6 билиона долара годишње у новој економској активности.

Због тога ће проактивне владе које реконструишу постојеће зграде и замене застарелу инфраструктуру не само да ће своје тржиште рада и градове позиционирати да напредују у 21. веку, већ ће то учинити користећи далеко мање енергије и доприносећи много мање емисија угљеника у нашу околину. Све у свему, улагање у инфраструктуру је победа по свим тачкама, али ће бити потребан значајан ангажман јавности и политичка воља да се то оствари.