Очекује се да ће нано-медицина лечити хроничне болести

Било да се ради о опадању косе, мучном умору или бескрајном низу пилула, свако ко је икада искусио рак зна да третман може бити потпуно узнемирујући. Традиционална хемотерапија има способност да нападне и здраве ћелије поред проблематичних малигних, што доводи до горе наведених болести. Али шта ако бисмо могли да лечимо рак без исцрпљујућих нежељених ефеката? Шта ако бисмо могли да циљамо лекове само на ћелије које изазивају напад и да их отпустимо тачно када је то потребно?

Адах Алмутаири, ко-директор Центра за изврсност у наномедицини и инжењерингу на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу (УЦСД), развила је технологију која укључује наночестице активиране светлом које би потенцијално могле да ураде управо то. Користећи материју на скали од 100 нм, Алмутаири и њен истраживачки тим су ставили молекуле лека у мале куглице које она назива наносферама. Када се дају за лечење, лекови остају затворени у својим јајима, не могу да изазову пустош на невиним ћелијама које ништа не сумњају. Међутим, након излагања блиској инфрацрвеној светлости, наносфере се распадају, ослобађајући садржај у себи. Импликације су кристално јасне: ако можемо да контролишемо тачно када и где су лекови потребни, не само да се унос лекова може повећати, нежељени ефекти се могу значајно смањити.

„Желимо да ови процеси функционишу прецизно, како бисмо минимизирали нежељене ефекте лекова“, рекао је Алмутаири.

Али Алмутаиријев проналазак у принципу није јединствен. У ствари, циљана испорука лекова је већ неко време на челу истраживања у растућој области наномедицине. Научници су прво покушали да испоруче лекове кроз липозоме, сферичне везикуле које се природно склапају због својстава фосфолипида који су у њему саставни.

„Проблем са липозомима је у томе што су тако биокомпатибилни, нису баш стабилни“, каже Ксиаосонг Ванг, професор нанотехнологије на Универзитету Ватерло. „Лако се одвајају, тако да нису баш ефикасни за испоруку лекова.

Вангова лабораторија, која се налази у Ватерло институту за нанотехнологију, спроводи истраживање о самосастављању блок кополимера који садрже метал – слично у суштини липозомима, али много стабилније и много разноврсније. Магнетизам, редокс и флуоресценција су само нека од фасцинантних својстава својствених металима који имају узбудљиву примену у медицини и шире.

„Постоји много ствари које морате узети у обзир када примењујете ове полимере који садрже метал на испоруку лекова. Највећи проблем је токсичност (или како би то потенцијално могло да нашкоди нашим телима). Затим постоји биоразградивост", каже Ванг.

Ту је Алмутаиријев модел могао да освоји злато. Не само да су њене наносфере „стабилне као стена“, већ су и савршено безбедне. Према њеним речима, наносфере могу „остати нетакнуте годину дана пре него што се безбедно деградирају“, што је доказано у испитивањима на животињама са мишевима. Значај тога је монументалан, показивање нетоксичности може бити први корак у пласирању њеног проналаска на тржиште.