Куантумрун

КРЕДИТ ЗА СЛИКУ: Куантумрун

Средњи Исток; Колапс и радикализација арапског света: Геополитика климатских промена

Давид Тал, издавач, футурист
@ДавидТалВритес
ЛинкедИн

Уто, 09 - 15:2020

Ово не баш позитивно предвиђање ће се фокусирати на геополитику Блиског истока јер се односи на климатске промене између 2040. и 2050. године. Док читате даље, видећете Блиски исток у насилном стању. Видећете Блиски исток где Заливске државе користе своје нафтно богатство како би покушале да изграде најодрживији регион на свету, док се истовремено одбијају од нове милитантне војске која броји стотине хиљада. Такође ћете видети Блиски исток где је Израел приморан да постане најагресивнија верзија себе да се брани од варвара који марширају на његовим капијама.

Али пре него што почнемо, да разјаснимо неколико ствари. Овај снимак — ова геополитичка будућност Блиског истока — није извучен из ничега. Све што ћете прочитати заснива се на јавно доступним владиним прогнозама из Сједињених Држава и Уједињеног Краљевства, низу приватних и владиних истраживачких центара, као и на раду новинара попут Гвин Дајер, водећи писац у овој области. На крају су наведене везе до већине коришћених извора.

Поврх тога, овај снимак је такође заснован на следећим претпоставкама:

Улагања влада широм света за значајно ограничавање или преокретање климатских промена остаће умерена до непостојећа.
Не предузима се никакав покушај планетарног геоинжењеринга.
Сунчева соларна активност не пада испод њено тренутно стање, чиме се смањују глобалне температуре.
Нису измишљена значајна открића у фузионој енергији, нити се глобално улажу у националну десалинизацију и вертикалну пољопривредну инфраструктуру.
До 2040. климатске промене ће напредовати до фазе у којој концентрације гасова стаклене баште (ГХГ) у атмосфери прелазе 450 делова на милион.
Прочитали сте наш увод у климатске промене и не баш лепе ефекте које ће оне имати на нашу воду за пиће, пољопривреду, приобалне градове и биљне и животињске врсте ако се не предузму мере против тога.

Имајући на уму ове претпоставке, прочитајте следећу прогнозу отвореног ума.

Нема воде. Нема хране

Блиски исток, заједно са већим делом северне Африке, је најсувљи регион на свету, где већина земаља живи од мање од 1,000 кубних метара свеже воде по особи годишње. То је ниво који Уједињене нације називају 'критичним'. Упоредите то са многим развијеним европским земљама које имају користи од више од 5,000 кубних метара свеже воде по особи, годишње, или са земљама попут Канаде које имају преко 600,000 кубних метара.

До касних 2040-их, климатске промене ће само погоршати ствари, исцрпљујући реке Јордан, Еуфрат и Тигрис до цурења и приморавајући исцрпљивање преосталих водоносних слојева. Како вода достиже тако опасно ниске нивое, традиционална пољопривреда и пастирска испаша у региону постаће готово немогући. Регион ће постати, за све намјере и сврхе, неподесан за масовно становање људи. За неке земље то ће значити велика улагања у напредне технологије десалинизације и вештачке пољопривреде, за друге ће то значити рат.

Адаптација

Земље Блиског истока које имају највеће шансе да се прилагоде надолазећим екстремним врућинама и сушом су оне са најмањим бројем становника и највећим финансијским резервама од прихода од нафте, а то су Саудијска Арабија, Кувајт, Катар и Уједињени Арапски Емирати. Ове земље ће уложити велика средства у постројења за десалинизацију како би задовољиле своје потребе за слатком водом.

Саудијска Арабија тренутно добија 50 одсто воде десалинизацијом, 40 одсто из подземних водоносних слојева, а 10 одсто из река преко својих југозападних планинских ланаца. До 2040-их, ти необновљиви водоносници ће нестати, остављајући Саудијцима да ту разлику надокнаде већом десалинизацијом коју покреће њихова опасно исцрпљујућа залиха нафте.

Што се тиче безбедности хране, многе од ових земаља су уложиле велика средства у куповину пољопривредног земљишта широм Африке и југоисточне Азије за извоз хране у домовину. Нажалост, до 2040-их, ниједан од ових уговора о куповини пољопривредног земљишта неће бити испоштован, јер ће нижи приноси у пољопривреди и огромна афричка популација онемогућити афричке нације да извозе храну из земље без изгладњивања својих људи. Једини озбиљан пољопривредни извозник у региону биће Русија, али ће њена храна бити скупа и конкурентна роба за куповину на отвореним тржиштима захваљујући подједнако гладним земљама у Европи и Кини. Уместо тога, заливске државе ће инвестирати у изградњу највећих светских инсталација вертикалних, затворених и подземних вештачких фарми.

Ова велика улагања у десалинизацију и вертикалне фарме можда су довољна да се нахрани грађани Заливске државе и избегну велики домаћи немири и побуне. Када се комбинују са могућим владиним иницијативама, као што су контрола становништва и најсавременији одрживи градови, заливске државе би могле да остваре углавном одрживо постојање. И баш на време, јер ће ова транзиција вероватно коштати збир свих финансијских резерви сачуваних у просперитетним годинама високих цена нафте. Овај успех ће их такође учинити метом.

Мета за рат

Нажалост, горе наведени релативно оптимистичан сценарио претпоставља да ће заливске државе наставити да уживају текућа улагања САД и војну заштиту. Међутим, до касних 2040-их, већи део развијеног света ће прећи на јефтиније алтернативе за транспорт на електрични погон и обновљиве изворе енергије, уништавајући глобалну потражњу за нафтом и уклањајући сваку зависност од блискоисточне нафте.

Не само да ће овај колапс на страни потражње гурнути цену нафте у ритам, одводећи приходе из буџета Блиског истока, већ ће такође смањити вредност региона у очима САД. До 2040-их, Американци ће се већ борити са својим проблемима – редовним ураганима налик на Катрина, сушама, нижим приносима у пољопривреди, растућим хладним ратом са Кином и огромном кризом климатских избеглица дуж њихове јужне границе – па ће трошити милијарде на регион то више није приоритет националне безбедности, јавност неће толерисати.

Уз малу или никакву војну подршку САД, заливске државе ће бити остављене да се бране од пропалих држава Сирије и Ирака на северу и Јемена на југу. До 2040-их, овим државама ће владати мреже милитантних фракција које ће контролисати жедну, гладну и љуту милионску популацију која од њих очекује да обезбеде воду и храну која им је потребна. Ове велике и различите популације ће произвести огромну милитантну војску младих џихадиста, који ће се сви пријавити да се боре за храну и воду потребне њиховим породицама да преживе. Њихове очи ће се прво окренути ка ослабљеним државама Залива пре него што се усредсреде на Европу.

Што се тиче Ирана, природног шиитског непријатеља сунитских заливских држава, они ће вероватно остати неутрални, не желећи да јачају милитантне армије, нити подржавају сунитске државе које су дуго радиле против њихових регионалних интереса. Штавише, колапс цена нафте ће уништити иранску економију, потенцијално довести до распрострањених домаћих нереда и још једне иранске револуције. Она може искористити свој будући нуклеарни арсенал за посредовање (уцењивање) помоћи међународне заједнице како би помогла у решавању домаћих тензија.

Трчи или се сруши

Са широко распрострањеним сушама и несташицом хране, милиони људи са целог Блиског истока једноставно ће напустити регион на зеленије пашњаке. Богати и виша средња класа ће први отићи, надајући се да ће избећи регионалну нестабилност, поневши са собом интелектуалне и финансијске ресурсе потребне да регион превазиђе климатску кризу.

Они који су остали који не могу да приуште авионску карту (тј. већина становништва Блиског истока), покушаће да побегну као избеглице у једном од два правца. Неки ће се упутити према заливским државама које ће уложити много у инфраструктуру за прилагођавање клими. Други ће побећи ка Европи, само да би затекли војске које финансира Европска унија из Турске и будуће државе Курдистан како им блокирају сваки пут за бекство.

Неизговорена стварност коју ће многи на Западу углавном игнорисати је да ће се овај регион суочити са колапсом становништва ако им међународна заједница не стигне масовна помоћ у храни и води.

Израел

Под претпоставком да мировни споразум није већ постигнут између Израелаца и Палестинаца, до касних 2040-их, мировни споразум ће постати неизводљив. Регионална нестабилност ће приморати Израел да створи тампон зону територије и савезничке државе да заштити своје унутрашње језгро. Са џихадистичким милитантима који контролишу његове пограничне државе Либан и Сирију на северу, ирачки милитанти који продиру у ослабљени Јордан на његовом источном крилу и ослабљену египатску војску на југу, дозвољавајући милитантима да напредују преко Синаја, Израел ће се осећати као леђа су уза зид, а исламски милитанти се приближавају са свих страна.

Ови варвари на капији будиће сећања на арапско-израелски рат 1948. у израелским медијима. Израелски либерали који још нису побегли из земље да би живели у САД, угушиће се од стране екстремне деснице која захтева већу војну експанзију и интервенцију широм Блиског истока. И неће погрешити, Израел ће се суочити са једном од својих највећих егзистенцијалних претњи од свог оснивања.

Да би заштитио Свету земљу, Израел ће ојачати своју сигурност хране и воде кроз велика улагања у десалинизацију и вештачку пољопривреду у затвореном простору, чиме ће избећи директан рат са Јорданом због све мањег тока реке Јордан. Затим ће се тајно удружити са Јорданом како би помогла својој војсци да одбрани милитанте са сиријских и ирачких граница. Она ће унапредити своју војну на север у Либан и Сирију како би створила сталну северну тампон зону, као и поново заузела Синај ако Египат падне. Уз америчку војну подршку, Израел ће такође лансирати огроман рој ваздушних дронова (на хиљаде јаких) да би погодио циљеве милитаната широм региона.

Све у свему, Блиски исток ће бити регион у насилном стању. Њени чланови ће сваки пронаћи своје путеве, борећи се против милитантности џихада и домаће нестабилности ка новој одрживој равнотежи за своје становништво.

Разлози за наду

Прво, запамтите да је оно што сте управо прочитали само предвиђање, а не чињеница. То је такође предвиђање које је написано 2015. Много тога се може десити и десиће се од сада до 2040-их да би се позабавили ефектима климатских промена (од којих ће многи бити наведени у закључку серије). И што је најважније, горе наведена предвиђања се у великој мери могу спречити коришћењем данашње технологије и данашње генерације.

Да бисте сазнали више о томе како климатске промене могу утицати на друге регионе света или да сазнате шта се може учинити да се успори и на крају преокрене климатске промене, прочитајте нашу серију о климатским променама путем линкова испод: