Најновије терапије Паркинсонове болести ће утицати на све нас

Ја сам 32-годишњи Канађанин коме је пре три године дијагностикована Паркинсонова болест. Прошлог јула сам дао отказ и вратио се кући како бих се удубио у ову болест и научио све што могу о њој и могућностима лечења које би ми могле бити доступне. Ова болест ми је омогућила да уђем у места на којима иначе никада не бих био и упознала ме са неким изузетним људима чији ће рад променити свет. Такође ми је дало прилику да посматрам науку на делу док помера границу нашег знања. Схватио сам да третмани који се развијају за ПД не само да имају веома реалну шансу да једног дана ову болест учине прошлошћу за мене и друге погођене њом, већ имају и далекосежне примене које ће се проширити на све и суштински мењају људско искуство.

Недавни развоји су научницима пружили темељније разумевање ових поремећаја, што је заузврат такође открило увид у то како функционише наш мозак. Они су такође довели до нових третмана за које многи истраживачи верују да ће бити широко доступни људима са Паркинсоновом болешћу у наредних 5 до 10 година. Али ово ће у суштини бити само верзија 1.0 ових терапија, пошто будемо усавршавали ове технике, оне ће се примењивати на друге болести у верзији 2.0 (10 до 20 година касније) и на иначе наизглед здраве особе у верзији 3.0 (20 до 30 година иза).

Наши мозгови су замршени неурони који производе неуротрансмитере који покрећу електричне импулсе који пролазе кроз мозак и низ наш централни нервни систем да би рекли различитим деловима нашег тела шта да раде. Ови неуронски путеви се држе заједно и подржавају огромна мрежа различитих ћелија, од којих свака има своју јединствену функцију, али све је усмерено на то да вас одржи у животу и да правилно функционишете. Већина онога што се дешава у нашим телима данас је прилично добро схваћено, осим мозга. Постоји 100 милијарди неурона у мозгу различитих типова и преко 100 трилиона веза између тих неурона. Они су одговорни за све што радите и јесте. До недавно смо имали мало или нимало разумевања о томе како се сви различити делови уклапају заједно, али великим делом захваљујући детаљном проучавању неуролошких поремећаја сада почињемо да схватамо како све то функционише. У годинама које долазе нови алати и технике, заједно са применом машинског учења, омогућиће истраживачима да истражују још дубље, јер многи верују да је само питање времена када ћемо имати потпуну слику.

Оно што знамо, кроз проучавање и лечење неуродегенеративних поремећаја као што су Паркинсонова, Алцхајмерова, АЛС, итд., јесте да када неурони одумиру или се хемијски сигнали више не производе преко одређеног прага, настају проблеми. Код Паркинсонове болести, на пример, симптоми се не појављују све док најмање 50-80% неурона који производе допамин у одређеним деловима мозга не умре. Ипак, свачији мозак се временом погоршава, ширење слободних радикала и акумулација погрешно савијених протеина до којих долази услед једноставног чина једења и дисања доводи до смрти ћелије. Свако од нас има различите количине здравих неурона у различитим аранжманима и то је разлог зашто постоји толика разноликост у когнитивним способностима људи. Примена третмана који се данас развија да би се поправили недостаци код људи са различитим болестима једног дана ће се користити код људи који једноставно имају субоптимални ниво одређеног неурона у одређеном делу мозга.

Неуродегенерација која доводи до неуролошких болести је нуспроизвод природни процес старења. Повећана свест и разумевање фактора који доприносе старењу довели су до тога да све већи број људи у медицинској заједници верује да можемо интервенисати у овом процесу и зауставити или чак потпуно преокренути старење. Ради се на новим терапијама за решавање ових проблема. Неки од најузбудљивијих су…

Трансплантација матичних ћелија

Терапије генске модификације

Неуромодулација кроз интерфејсе можданих машина

Све ове технике су у почетној фази и видеће стална побољшања у годинама које долазе. Могуће је да ће једном усавршени наизглед здрави људи моћи да уђу у клинику, да им скенирају мозак, добију очитавање о томе који делови њиховог мозга имају испод оптималне нивое и да се одлуче да повећају те нивое кроз један или више различитих горе поменуте технике.

До сада су доступни алати за разумевање и дијагностиковање већине болести били ужасно неадекватни и недостајало је финансирање за амбициозна истраживања. Међутим, данас се више новца улаже у таква истраживања и више људи ради на њиховом рјешавању него икада. У следећој деценији добићемо невероватне нове алате који ће нам помоћи да разумемо. Пројекти који највише обећавају долазе из Европски пројекат људског мозга и Америчка иницијатива за мозак који покушавају да ураде за мозак оно што је пројекат људског генома урадио за наше разумевање генома. Ако буде успешан, истраживачима ће дати увид без преседана у то како су умови састављени. Поред тога, дошло је до огромног налета у финансирању пројеката из приватних институција попут Гоогле-а Цалицо лабс, Институт Паул Аллен за науку о мозгу, Иницијатива Чена Закерберга, Зуцкермен институт за ум, мозак и понашање, институт Гледстон, Америчка федерација за истраживање старења,  Буцк Институт, Сцриппс   Сенс, да споменемо само неке, а да не помињемо све нове послове који се раде на универзитетима и профитним компанијама широм света.