Лек за СПИ скоро свако има
Лек за СПИ скоро свако има
Херпес није забаван. Није забавно причати о томе, није забавно читати и свакако није забавно имати. Херпес, такође познат као ХСВ-1 и ХСВ-2, је скоро свуда и људи то тек сада почињу да схватају. Према Светској здравственој организацији, процењује се да 3.7 милијарди људи млађих од 50 година има херпес. То значи да око 67% становништва Земље има херпес.
Да се то смањи, Амерички центар за контролу болести је известио да „вероватно више од једне од шест особа старости од 14 до 49 година има херпес“, а Америка није једина земља која се бори. Студија Статс Цанада спроведена од 2009. до 2011. открила је да један од седам Канађана старости од 16 до 54 године има облик ХСВ-а. Чак и ван Северне Америке било је извештаја о порасту избијања херпеса, укључујући студију у Норвешкој која је открила да је „90% гениталних унутрашњих инфекција узроковано ХСВ-1“.
Зашто сви имају херпес?
Пре него што се сви успаниче, умотају се у латекс и никада не напусте кућу, треба размотрити неколико чињеница. ХСВ-1 је најчешћи тип херпеса, али обично изазива ране око уста и усана. Другим речима, ХСВ-1 је оно што већина људи назива херпес. У већини случајева преноси се пљувачком или дељењем зараженог предмета. Може изазвати генитални херпес, познат и као ХСВ-2, који обично остаје у стању мировања код заражене особе, само повремено изазивајући избијање.
ХСВ-2 је сој херпеса који се најчешће повезује са гениталним херпесом. Стигма која има љубазност, она коју су ти родитељи рекли да ћеш добити ако излазиш са оном девојком са прстеном за усне. Као и сви облици херпеса, и он, нажалост, годинама мирује код човека, а да се не манифестује у физичком облику. Ово узрокује да многи појединци несвесно шире вирус са особе на особу, а да нису свесни шта раде. Сама инфекција није опасна по живот, али изазива друштвену стигму више од било чега другог, али можда не предуго.
Процес за излечење
Недавно је објављена студија у ПЛОС Патхогенс о потенцијалној вакцини која би могла да уништи вирус херпеса. Часопис отвореног приступа се заснива на објављивању рецензираних радова о бактеријама, гљивама, паразитима, прионима и вирусима који доприносе разумевању биологије патогена. Часопис је јасно ставио до знања да би студија аутора Харвија М. Фридмана, професора на Медицинском факултету Универзитета у Пенсилванији, могла бити следећи корак у лечењу вируса херпеса.
Фридманов рад је објаснио разлог зашто је вирус херпеса тако тешко уништити, а то је због његове активности у латентној фази. „Током латенције, вируси херпеса изражавају само неколико вирусних генских производа што им омогућава да опстану у домаћину, а да их наш имуни систем ефикасно не очисти. Његов рад даље објашњава да, „током ове фазе, вируси херпеса не реплицирају активно своје вирусне геноме вирусним ДНК полимеразама, чинећи антивирусне третмане који циљају ове полимеразе неефикасним.
Фридманова студија је, међутим, пронашла начин да заобиђе овај процес. Његов рад је започео проналажењем методе за уређивање способности вируса да се избегне откривање. Процес користи ЦРИСПР/Цас (скупљене, редовно распоређене кратке палиндромне понављања) за циљање вирусног гена и „потпуно поремети производњу нових инфективних честица из људских ћелија“. Другим речима, процес је зауставио ширење вируса, заустављајући његову способност да се сакрије у новим ћелијама од људског имуног система.
Иницијална испитивања спроведена су само на макакима мајмунима, због њиховог сличног имуног система, и заморцима јер деле сличне физичке симптоме као и људи када су изложени вирусу. На то је указао Популар Сциенце, месечни часопис о актуелној науци и технологији, да је недостатак финансирања оно што држи вакцину на фармацеутском тржишту, а чак и тада би могле проћи године пре него што постане широко доступна јавности.